O PISCU:
FAUSTO PARAVIDINO – rodjen je u Đenovi 15. juna 1976. Radio je u trupi Jurija Ferinija postavljajući na scenu mnoge Šekspirove i Pinterove tekstove. Pohađao je školu glume u Pozorištu u Đenovi, radio sa Lelom Arenom i Frankom Brančarolijem, a za film je radio sa Pupijem Avatijem. Sa tekstom Gabrijele koji je napisao sa Đanpjerom Rapom pobedio je na festivalu novih dramaturških tekstova. Sa tekstom Dva brata iz 1998. osvojio je nagradu „Tondeli“ Pozorišta u Ričoneu sa sledećim obrazloženjem: „Snaga ovoga teksta koji je žiri prihvatio sa oduševljenjem, kao dah svežeg vazduha upravo je u zatvorenosti u sebe ovog porodičnog jezgra i paradoksalno u samodovoljnosti koja ga održava u nekoj vrsti bezvazdušnog stanja u odnosu na spoljni svet, reprodukujući istovremeno uz pomoć igre odraza mehanizme naše svakodnevice nešto krhko, ali što izražava iskrenu potrebu, zabavlja nas i uznemirava jer nas se tiče“. Za Dva brata je pisac Luka Donineli rekao: „Lepa predstava, zato je i istinita, jednostavna i veoma zabavna.“ Fausto Paravidino je napisao i postavio i sledeće tekstove: Za sve je kriv Kupidon, iz 1999. sa Lelom Arenom i Đanpjerom Rapom; Gabrijele (1998); Bolest porodice M. (2000); Mrtva priroda u jarku; Peanuts; Đenova 01 (2001). Preveo je Čašica na rastanku Harolda Pintera, Henrik V, San letnje noći i Ričard III Vilijama Šekspira. Kao scenarista je sarađivao na sapunskoj operi Drago sutra. Učestvovao je u radu dramaturške radionice „International Residency“ 2000. u londonskom pozorištu Royal Court Theatre. Ove godine je na Festivalu u Veneciji njegov scenario za film Teksas doživeo uspeh, a Paravidino je film režirao i u njemu igrao.
gore
|
O REDITELJU:
LARI ZAPIA (Lary Zappia) – Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, magistrirao na Univerzitetu u Kalgariju u Kanadi, pozorišni reditelj – slobodnjak; radi profesionalno od 1989. Do sad je postavio preko 35 različitih projekata (od opera i mjuzikla, do drama, komedija i vodvilja) u Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Litvaniji, Italiji i Kanadi u velikim, nacionalnim pozorišnim, ali i u izvaninstitucionalnim grupama. Uz glumca Nenada Šegvića, suosnivač je riječkog HKD Teatra. Dobitnik je više profesionalnih i univerzitetskih nagrada i stipendija. Osim pozorišom režijom, bavi se naučnim i pedagoškim radom, i prevođenjem. Trenutno dovršava svoj doktorat u Kanadi, pri «Graduate Centre for Study of Drama» na Univerzitetu u Torontu, gde priprema disertaciju na temu režije kao autorstva, pod mentorstvom prof. Linda Hatčon (Linde Hutcheon).
gore |
O predstavi
Lari Zapia: Mislim da Paravidinovi likovi nemaju ništa drugo do to malo zemlje pod nogama (ili to malo žita među prstima) i neko ogromno nebo pod kojim žive. Oni su izolirani od svega, okruženi samo beskrajnim horizontom. Mi živimo drugačije. Mi smo navikli da ne vidimo horizont u svakodnevnom životu, živimo okruženi sivim zgradama, masama drugih tijela, nekim ružnim limenim kutijama na kotačima. Mi moramo dobrano istegnuti vratove da bismo vidjeli nebo ...
KRITIKE:
Zarazna otupelost
Bolest porodice M. Larija Zapie je izuzetno zanimljiva, minimalistička, poetski vredna predstava, koja putem analize iščašenih porodičnih odnosa koncipira slikovit, reprezentativan presek stanja u društvu, definisanog odsustvom smisla, što uzrokuje jednu zaraznu otupelost.
Ana Tasić, Politika, 22. oktobar 2006.
Na rubu života
Kao i u znamenitoj Čehovljevoj drami, ili u Felinijevom Amarkordu, i odve je u žiži interesovanja jedna porodica koju, da ne bi baš sve bilo isto, čine dve sestre, brat i otac... Dok Čehovljeve junakinje svoje najlepše uspomene vežu za godine provedene u Moskvi, dok je otac bio živ, u stalnom, naravno, jalovom pregnuću da put Moskve ponovo krenu, u Paravidinovom komadu su ta sećanja vezana za majku i stan u kojem su živeli dok je ona bila živa. Otac, koga znalački igra Miša Janketić, bleda je senka stuba i temelja porodice: smušen, džangrizav, ponekad ni zbog čega prek i mušičav, zapravo slomljen i skrhan, oberučke prepušten zubu neumitnog vremena... Reditelj Lari Zapia opredelio se za znakovitu, preciznu, scenski promišljenu postavku ovog komada, koja se temelji na realističkom minimalizmu, ponekad svedenom do minucioznosti: od glumačke igre, do upotrebe muzike i relativno skučenog, omeđanog prostora. Naime, scena je prekrivena jedrim žitom koje, umesto vode, kaplje iz metalne lule. Tako dobijamo neku vrstu pustinje, koja je ujedno i plodna (pšenica kao simbol hleba, života, rađanja itd) i jalova (pšenica kao nepregledna peščara, izgubljenost u pustinji, bezizlaznost, smrt). S druge strane, minimalistička muzika, koja se živo izvodi na sceni (Žutićeva vrlo dobro svira bas)i koju čujemo u određenim deonicama, uz projekcije kiše i snega, koji stalno padaju, izaziva dodatni utisak čehovljevsko-felinijevske melanholije, učmalosti i životne, emotivne neostvarenosti i jalovosti.
Slobodan Savić, Glas javnosti, 23. oktobar 2006.
gore
|
